A šta bi tek ovaj starac moga ispričat da može govorit?!

A šta bi tek ovaj starac moga ispričat da može govorit?!

Kad sa tim ričima razgovor započne eminentni stručnjak svjetskog glasa koji je doša procijenit simbol vašeg mista onda znate odgovor na pitanje zašto prije sedan miseci u noći sa petka na subotu niste mogli oka sklopit, a i zašto se to isto ponavlja u noći sa ovog četvrtka na petak. Noći prije negoli će ujutro kada Gaćani budu na svojim radnim mistima ili polju Bodo Siegert doć sa svojin narančastim kombijem punim instrumenata, vridnosti da moš kupit pola tih istih Gata, u koji je doša poslom ka šta je do sada miljun puta dolazija u gradove poput Berlina, Nünberga, Frankfurta, Dubrovnika, jednom čak i u Split.

Pa da, Gata se baš uklapaju u taj niz, ako zanemarimo da Gata po zadnjem popisu imaju 576 duša pa su patuljak u odnosu i na ova dva posljednja navedena Rvacka mista, a ne ove prve miljunske gradove; sve ostalo nema razlike. Prošlost Gata kao centra Poljičke Republike dovoljna je da se mjeri sa svim ovim mistima. Ali čovik ni doša radi povijesti već radi cabla; jednog jedinog običnog cabla kraj seoske crkve. A tu pristaje svaka sličnost Gata sa ostalim navedenim mistima, jer mještanima Gata, to cablo, taj stari hrast kraj crkve Sv. Ciprijana znači više nego bilo koje cablo mještanima svih tih velebnih mista. Aj dobro, Hajdukova murva znači nešto Splićanima, ali okladija bi se da osim zagriženi navijača Ajduka bar polovica Splićana ni ne zna di je; a ne bi se kladija da ni pola navijača to zna. Ali zato nema Gaćanina koji kad mu rečete „pod dubom“ neće vas zatvoreni očiju znat dovest do tog mista.

A taj narančasti Bodin kombi, zadnja rič tehnike. Pri tom ne mislim na kombi ka kombi; sasvim je to običan kombi kakvi ima mali milijun po cesti. Nego ono šta je u njemu. Metri i metri kabela, instrumenata ka u priči, računala, ekrana,… pa kad se to spojilo na naš Hrast i počelo zvonit, svitlit, ispisivat brojke …. ma počelo je ono šta su generacije Gaćana čekale – priča koja će napokon reć koilko je naš Hrast star i koliko još more durat. Kako se pali koji uređaj okačen na Hrast tako po ekranu Bodina laptopa svitli – ne miljun boja – nego samo tri: zeleno, žuti i crveno. A oko ekrana jedno 20 gatskih glava koje ka i sam pisac ovih redaka bulje u ekran i pokušavaju svatit šta to tamo „piše“.

Svatija Bodo šta je po sridi pa odma objasni. Zelena je dobro, to znači stablo je zdravo. Crveno je loše i to znači da je stablo šuplje. A žuto je ni tamo ni vamo, ali više loše. E kad je to objasnija pa je kamen sa srca. Prvo mirenje na 2 metra visine pokazuje da nije loše. Više je zelene nego crvene, ali kaže Bodo za ovakvog starca to je očekivano. Bože moj, je da smo se mi domaći nadali da rupe u našem Hrastu nema ali takav je život. Mi smo zadovoljni. Ništa manje nismo ni očekivali od ovog našeg simbola.

Pomiču se instrumenti metar niže, pali se jedan po jedan i …. a uf! A u 3 p.m. Bulji se u ekran, šok i nevjerica! Ma da je svoj onoj 20-orici Gaćana koji su u tom trenu gledali u oni 20 centimetara njemačkog ekrana, taj isti Bodo reka da imaju još dva dana života i da im nema spasa, lakše bi to podnili nego ono šta su tada na ekranu gledali.

Metar niže, a Hrastu crvena boja ne da je veća nego i izbija na jednu stranu. Šupalj da šupljiji ne može bit! – da mi laici tumačimo Bodin ekran, na strani od crkve, u Hrastu bi nakarte mogla igrat četri čovika i to komodno kolko se crveni. Je Bodo pokuša objasnit da to još ništa ne znači, da nije alarmantno, ali bože moj znamo šta vidimo – crvenog je sve više, a i sam je reka da crveno ni dobro. I još probija van! Skida Bodo opet instrumente niže, sad su pri samoj zemlji, pali laptop … e ako tada u toj sekundi Gata nisu ostala za 20 ljudi siromašnija neće nikad! I srićon nas nije bilo više od tih 20. Crvena fleka ne da je veća nega šta je bila metar više, nego Gaćani u tom trenutku zeleno nisu ni primjećivali. Ljudi moji šta mi je tada prolazilo kroz glavu neću ni govorit. A i ostaloj 19-orici lica su sve govorila. Da je Bodo moga čitat naše misli i iščitavat stanje Hrasta sa našeg doživljaja one crvene fleke na ekranu svog laptopa moga bi reč ono šta je nama tada prolazilo kroz glavu – gotovo je, samo šta ni pao. Šok, tuga, nevjerica! – blago rečeno. A kad je uzeja sondu i onaj „EKG-uređaj“ (doslovno ima ispis ka EKG i isto ka kod EKG-a ravna crta znači loše) počela ispisivat ravne crte na mistima di su uređaji prije pokazivali crveno …..

I onda mi zazvoni mobitel. Selonačelnik u ime ekipe Gaćana iz Istre zove i pita jel sve štima. Šta jel štima, kako štima, šta će štimat kad se crveni ka u zemane crvena zastava na Kremlju. Kako priko žice objasnit da su stručnjaci zadovoljni stanjem, a kad tebi oči vide samo crveno, a za koje opet ti isti stručnjaci kažu da je rupa. A rupa nikad ne znači dobro pogotovo kad je u cablu i to još cablu simbolu mista. Kolko god oni biolog u meni svaća o čemu taj Bodo govori i razumija da je naš Hrast živo biće i da život još nijedan znanstvenik nije objasnija, ipak onaj Gaćanin u meni je vidija samo crveno i to crveno će vidit cilo misto jer je tog Bodu u selo doveja ovaj biolog kojem su se prije 7 miseci poklopile zvizde šta se njemu tada činilo ka prst Božji.

E da bar ni bilo ti zvizda, ne bi sad bilo tog Bodina ekrana koji svitli crveno i ovi Gaćani bi ka i generacije Gaćana do sada živile u uvjerenju da je Hrast zdrav, zelen, da će svako proliće prolistat i da će živit još ijadu godina. A ne ovako, ekran svitli crveno … ijadu fotografija je već po fejsu, ne da znaju svi u Gatima da se Hrast crveni nego i svi Gaćani u bilom svitu. I svi bruje o ludom zmijolovcu koji je doveja stručnjake čiji ekran umisto da im kaže kolko je Hrast star govori da su Hrastu dani, ma šta dani, minute odbrojane.
Je da je nakon toga Bodo počeja mirit stanje žila našeg gorostasa i po običaju opet zadovoljno vika „ok“, „good“, „očekivano“ (šta su potvrđivali i ostali stručnjaci sa njim) više ništa nije bilo „očekivano“ – meni i ostalim prisutnim Gaćanima život je bija u crvenom!
Je da će nakon ovog i ostalim Gaćanima koji nisu ovo vidili na svoje oči, a čitaju ovaj izvještaj život bit u crvenom, molim vas da ovo svatite ka moj osobni doživljaj jer crveno ipak nije uvik crveno! To van je ka kad dobijete tablete pa počnete čitat upustva. Pari vam se da liči jednu bolest a uzrokuje pet drugi. A onda vas doktor uputi da vi imate samo pit to šta vam je pripisa, a upute su za njega. Tako i ovaj nama crveni Bodin ekran. Kolko god on nama laicima bija crven tek sad slijede sati i sati obrade podataka, iščitavanja i računanja brojeva koji su izmireni a kad nakon dva miseca dobijemo izvještaj znat ćemo koliko je crven naš Hrast. Jer da ni tako ne bi nam triba Bodo već bi svak od nas moga prikačit žice na Hrast i tumačit one tri boje na Bodinu ekranu. Al nije to tako lako pa smo zato i čekali da nam dođe Bodo. A ako je virovat Bodi naš će Hrast poživit još minimalno sto godina i da ga ne taknemo. A tribat će ga taknit jer vrime je da se skinu suve grane, da se pognoji i redovito zaliva, da se o njemu vodi briga kako to rade svi civilizirani ljudi sa svojim simbolima. Jer bože moj i mladi čovik triba jist i pit da može živit, a kako ne ovaj naš starac. Triba mu ojačat ono šta smo mu osakatili. A i godine kod Hrasta ka i kod čovika čine svoje.

Em siromašna zemlja puna kamena, em suša, em građevine oko njega kroz cilu njegovu prošlost koje su mu ometale razvoj korjena, em sječa kod kopanja iskopina, em nikakva stručna briga osim zabrinutosti Gaćana... pa se opet nije da ovaj naša starac. A genetika mu je kaže Bodo očito ka i u našeg čovika koji je uz cilu burnu prošlost na ovim našim prostorima ipak opsta na ovom surovu terenu bogatom jedino ljutim kamenom!

I još će – kaže Bodo ovako naoko – a za dva miseca i papirnato. A čoviku triba virovat – em mu je to posa, em je stručnjak, em je proša i vidija pusta stabla po svitu.
A naš Hrast – možda neće bit najstariji ni najveći na svitu al je kaže Bodo ipak samo vaš i sigurno na ovom mistu bar 400 godina, pola povijesti Poljica – i još će bez obzira na crveno!

Galerija slika

Piše: Stjepan Mekinić Štef